На литерарном конкурсу који је расписала ХТПШ „Урош Предић“ Зрењанин, Милана Белеуц, ученица VIII2, награђена је првом наградом. (Ментор: Оливера Урошев Палалић)
Портрет моје душе
Богатство духа и основна јединица мере људскости – душа.
Упознала сам је једном и знам, aко не пече, не боли, и спокојна је, подариће ми оно најважније, миран сан.
Неретко размишљање душом доведе до очаја. Она идеализује свет око мене, као да жели да је стварно тако. Толико далеко досегнем у размишљању да ме глава заболи, а у стомаку, као да се ствара џак који бива све тежи и тежи. Ослободе се мисли које су биле дубоко иза неких врата за које кључа није било. Тешко им је у заробљеништву, a сада, када су слободне, раздрагано јуре по мојој души.
Најгоре су ми оне мисли које људи шаљу да би нахранили, умирили своју похлепу. Намерно ми отварају нове ране, чак су и толико дарежљиви да је затрпају сољу, те ми се највише обију о душу.
Веома је незахвално бити према нечовеку људина. Бити великодушан према ономе ко уместо душе има црну рупу? Одувек су ме путеви одводили од тих особа.Нешто изнутра ми је говорило: „Немој код њих, заледићеш се“. И заиста, бездушне особе су хладне, у очима им се огледају санте леда и олује које немилосрдно одводе на погрешан пут. Препознајем их по кукавичлуку. Они страхују од блискости, недодирљиви су. Сваки сусрет са унутрашњом топлотом других, код њих изазива стрепњу. Нажалост, боље пролазе у животним искушењима. То је зато што умеју да искористе оне емотивне, а оне који су робови својих емоција, третирају баш тако, као власништво, играчку.
Највише ме је болело када сам великодушно обасипала осећањима погрешне људе.
Много касније успела сам да својој души објасним да, управо таква искушења, говоре истину моје личности. Сваки минути тог збивања одсликавају портрет моје душе. Талог који је остао након људске злобе, навео ме је да будем сурово искрена, непоколебљива, да из мог срца излази само голема истина. Да будем храбра, да моја душа прерасте у неустрашивог орла који лети високо изнад нечовештва.
То је била основа градње тврђаве моје личности- темељ. Зидове сам зидала циглама од ведрине, смеха, брижности и љубави. Ужурбаним корацима стижем до половине, како моја душа расте, тако је и тврдоћа за један степеник ближе врху.
Заиста се трудим да се духовно обогаћујем, јер је то за мене једино вредно, неотуђиво богатство. Осим у времену, портрет моје душе одсликаће се у очима посматрача. Питајте их шта су видели.
ОШ "ЖАРКО ЗРЕЊАНИН"