RSS

СТЕВАН СРЕМАЦ

21 сеп

sremac

Стеван Сремац, прозни писац и један од најистакнутијих представника српског реализма, рођен је 1855. године у Сенти, у Бачкој, у занатлијској породици. Родитеље је изгубио рано, мајку у трећој, а оца у седамнаестој години. Сремац је у Сенти завршио основну школу и у тринаестој години прешао у Београд, код свог ујака Јована Ђорђевића. Опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и од 1890. године у Београду. За све ово време предавао је: краснопис, цртање, рачуницу, немачки, морал, литерарне облике, српску граматику, српску историју и општу историју и географију.

Иако је био „само“ гимназијски професор, Сремац је био примљен у Српску академију наука, а колика је то била част види се по томе што је Академија одбила да прими два владара: краља Милана и краља Николу.

Учествовао је у српско-турским ратовима 1877. године као добровољац. Умро је 1906. године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно , у тридесет трећој години (1888.) у српским новинама из Босне које су се звале „Босанска вила“. То је поетизована српска историја, хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „ИЗ КНИГА СТАРОСТАВНИХ“. Тај део његовог стваралаштва је данас готово заборављен („Велики жупан Часлав“, „Владимир Дукљанин“, „Војислав Травуњанин“, „Велики жупан Властимир“, „Велики жупан Мутимир“, „Растко“, „Краљ Драгутин“, „Смрт цара Лазара“, „Заборављени Обилићи“…). Било је то пишчево враћање дуга професији историчара и љубави према националној прошлости.

Реалистичку прозу почиње да пише тек после поновног доласка у Београд. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА“, а потом следе ИВКОВА СЛАВА (1895.), ВУКАДИН (1903.), ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ (1896.), ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА (1898.), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и ЗОНА ЗАМФИРОВА (1906.) најбоље компоновано Сремчево дело.

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне уметничке вредности.

Стеван Сремац је прави реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања, проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Advertisements
 
Коментари су искључени на СТЕВАН СРЕМАЦ

Објављено од стране на 21. септембра 2009. in Биографије

 

Затворено за коментаре.

 
%d bloggers like this: