RSS

Вук Стефановић Караџић (6.11.1787 – 7.02.1864.)

05 нов

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу (околина Лознице) 6. новембра 1787. године. Био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве XIX века.

 

 

 

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

 

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замоло за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

 

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

 

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка.

 

Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова.

 

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

 

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те годинe објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“(писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

 

Вук је умро у Бечу 7. фебруара 1864. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Advertisements
 
1 коментар

Објављено од стране на 5. новембра 2009. in Биографије

 

One response to “Вук Стефановић Караџић (6.11.1787 – 7.02.1864.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: