RSS

Награђене на конкурсу „Светосавља“

30 јан

Поводом Савиндана, организација „Светосавље“ из Зрењанина и ове године расписала је ликовни и литерарни конкурс за ученике основних школа општине Зрењанин, са темом „Моја породица, моје уточиште“.

Наставница српског језика Оливера Урошев Палалић послала је литерарне радове својих ученика и овом приликом можемо се похвалити њиховим успехом, освојили су једну прву награду, једну трећу и четири похвале.

Награђене

Прво место освојила је Милана Белеуц, ученица VI2. Ово је њен рад…

Моја породица, моје уточиште

     Породица. Најмања заједница, а опет довољно велика да у њој нађем уточиште, да ми људи унутар ње буду водичи кроз живот, и да због њих устајем после сваког пада.

     Мајка. Најзначајнија личност мог живота. Она би урадила све само да сачува дом и породицу. Знам да ће ме увек дочекати раширених руку, увек бодрити, подржавати. Дивим јој се јер трпи све моје грешке и „жуте минуте“, дивим јој се јер ме је девет месеци носила испод срца, и све до данас пружала све што је могла. Учила ме је да праштам и да у најлошијем човеку видим врлину. Она је попут виле. Сваки тренутак проведен са њом за мене представља уточиште, сваки вишесатни разговори, загрљаји, пољупци-све! Она ме је научила да будем добра особа- човек, и заслужна је за све моје успехе.

     Отац. Храбри чувар тврђаве мог поверења. Часно и поштено брани високе бедеме од нападача који би могли да уздрмају моју веру или самопоуздање. Он је заслужан за моју одлучност. Учио ме је да сваки дан живим као да је последњи, да будем весела и насмејана чак и када ми је најтеже. Његово срце је толико велико и топло да мислим да би могло да одледи и највећу санту леда.

     Када боље размислим, моја породица је једно велко позориште, у којем се не играју улоге, заправо, оне се не глуме, истините су. Главни редитељ сваке представе је Господин Живот, а улоге припадају нама, укућанима. Свака представа живота се одигра на прави начин и то захваљујући мојим родитељима. Знају како да је изведу, како да нас упуте на прави пут. Као глава породице, тата, руши све препреке које стану испред нас.

     Сестра. Најмлађи члан. Она је попут извиђача. Још увек разгледа животна искушења, увек говори истину, весела је. Једва чекам када из школе дођем да је загрлим. Трудим се да је учим много чему, да јој будем ветар у леђа, као што су мени мама и тата. Али, живим за дан када ће и она мене нешто научити. Уточиште од брига и обавеза налазим у безбрижној, дечијој игри са њом. Без ње, мој живот не би имао смисла.

     Породица је моје богатство и најбогатије сам дете на свету! Она је моја лука у којој је мој брод усидрен! Моје уточиште!

Треће место освојила је Гордана Битевић, из истог одељења, VI2. Прочитајте и њен рад…

Моја породица, моје уточиште

     Ближила се јесен. Напољу је беснела олуја. Док је ветар фијукао и разбацивао гомиле лишћа, киша је падала. У ваздуху се осећала хладноћа. Када би изашао напоље имао би осећај да те нека ледена рука вуче у таму. Вуче те, а ти не можеш да се одупреш. Вичеш, али те нико не чује. Чује се само заглушујућа бука олује.

     Тада сам била мала. Лежала сам у мајчином топлом загрљају. Загледала сам се у прозор. Мама ми је топлим, нежним гласом причала бајку о једном зецу. Покушавала је бајком да ме умири. Јер, сваки пут када би загрмело, прошла би језа кроз моје тело. Мама се бринула за мене, али ја нисам. Знала сам да ми се ништа не може догодити док сам у мајчином крилу. Ту сам безбедна. Ипак… Нешто ме је узнемирило.“Мама, шта ће се  десити зеки ако је сад напољу?“

     Мама ми је обрисала сузу и рекла.“ Зека се неће смрзнути. Знаш ли зашто?“ Одмахнула сам главом, а она је наставила. „ Зато што где год он био, макар и километрима удаљен, увек ће осећати топлину дома, топлину породице. Знаће да га његова породица неизмерно воли и да су сада забринути за њега. Размишљају где је он, шта ради, како је. Увек имају наде и вере у њега. Када му се нешто лоше догоди, биће неко ту да му помази шапу. Они не желе да он буде тужан. И зека то зна. Зна да има уточиште-своју породицу. Зато се неће ничега плашити, неће бити тужан и неће му бити хладно!“

     Тога дана, захваљујући маминој причи, схватила сам да породица нису само особе које су те родиле и које сада брину о теби. Породица је моје најдраже и најбрижније уточиште, а ја сам попут зеке из мамине приче.

 

Осим њих, похваљене су: Милица Шушњар V2, Душица Пиперски VI2 , Марина Матерић, V1 и Валентина Хрњез V3. Честитамо свима!

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30. јануара 2015. in Некатегорисано

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: