RSS

Архиве категорија: Радови ученика

Награђена на литерарном конкурсу

На литерарном конкурсу који је расписала ХТПШ „Урош Предић“ Зрењанин, Милана Белеуц, ученица VIII2, награђена је првом наградом. (Ментор: Оливера Урошев Палалић)

Портрет моје душе

Богатство духа и основна јединица мере људскости – душа.

Упознала сам је једном и знам, aко не пече, не боли, и спокојна је, подариће ми оно најважније, миран сан.

Неретко размишљање душом доведе до очаја. Она идеализује свет око мене, као да жели да је стварно тако. Толико далеко досегнем у размишљању да ме глава заболи, а у стомаку, као да се ствара џак који бива све тежи и тежи. Ослободе се мисли које су биле дубоко иза неких врата за које кључа није било. Тешко им је у заробљеништву, a сада, када су слободне, раздрагано јуре по мојој души.

Најгоре су ми оне мисли које људи шаљу да би нахранили, умирили своју похлепу. Намерно ми отварају нове ране, чак су и толико дарежљиви да је затрпају сољу, те ми се највише обију о душу.

Веома је незахвално бити према нечовеку људина. Бити великодушан према ономе ко уместо душе има црну рупу? Одувек су ме путеви одводили од тих особа.Нешто изнутра ми је говорило: „Немој код њих, заледићеш се“. И заиста, бездушне особе су хладне, у очима им се огледају санте леда и олује које немилосрдно одводе на погрешан пут. Препознајем их по кукавичлуку. Они страхују од блискости, недодирљиви су. Сваки сусрет са унутрашњом топлотом других, код њих изазива стрепњу. Нажалост, боље пролазе у животним искушењима. То је зато што умеју да искористе оне емотивне, а оне који су робови својих емоција, третирају баш тако, као власништво, играчку.

Највише ме је болело када сам великодушно обасипала осећањима погрешне људе.

Много касније успела сам да својој души објасним да, управо таква искушења, говоре истину моје личности. Сваки минути тог збивања одсликавају портрет моје душе. Талог који је остао након људске злобе, навео ме је да будем сурово искрена, непоколебљива, да из мог срца излази само голема истина. Да будем храбра, да моја душа прерасте у неустрашивог орла који лети високо изнад нечовештва.

То је била основа градње тврђаве моје личности- темељ. Зидове сам зидала циглама од ведрине, смеха, брижности и љубави. Ужурбаним корацима стижем до половине, како моја душа расте, тако је и тврдоћа за један степеник ближе врху.

Заиста се трудим да се духовно обогаћујем, јер је то за мене једино вредно, неотуђиво богатство. Осим у времену, портрет моје душе одсликаће се у очима посматрача. Питајте их шта су видели.

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8. децембра 2016. in Радови ученика

 

Песничка штафета – школски победници

DSC_0495

У среду 20. априла угостили смо Песничку штафету предвођену песником Дејаном Алексићем. Као што већ знате, осим популаризације песништва и промоције своје нове књиге, задатак гостујућег песника је и да међу нашим младим песницима одабере најбоље, што сигурно није лак задатак.

Представљамо вам најбоље међу једнакима, по избору Дејана Алексића…

(- увећајте кликом на слику -)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25. априла 2016. in Некатегорисано, Радови ученика

 

У Ноћи истраживача

Током протекле Ноћи истраживача, у оквиру програма Дечјег одељења Градске народне библиотеке, ученице наше школе Милана Белеуц, Сара Агић и Душица Пиперски, читале су своје радове на тему Светлост.

noc-istrazivaca-2015

Светлост – Милана Белеуц  VII 2

Срећна сам што наше године не пролазе толико брзо као светлосне, јер да је тако, не бих имала времена да проживим све авантуре које ми детињство намеће.

Искрено, када помислим на светлост, прво што ми пада на памет је да упалиш сијалицу, да нас обасјава сунце, да осветлиш нечији живот срећом, да се просветлиш учењем… Када има светлости у твојој души, можеш све: да безбрижно ходаш по светлуцајућим степеницама и  да са висине гледаш како светлост усрећује сав живи свет, да гледаш како све око тебе блиста.

Та магија дешава се сваког дана, само се нико од људи не би сетио да скине сунчане наочаре и ужива у светлости бар неколико минута. Зашто нико не ужива на месечини, њеној светлости, већ су сви за рачунарима, са телефонима у џеповима.

Зашто нико не трчкара у врелим летњим данаима босоног по јутарњој роси док му светлосни зраци милују кожу? То су питања на која не могу да одговорим поред силне технологије и њене „вештачке“ светлости која је око нас. Па, ипак, ти природни извори светлости су ту поред нас! Чекају на онога ко ће знати да цени њихову вредност, ко ће их се радо присећати сваког јутра када устане и погледа кроз прозор.

Треба тежити висини, идеалима, савршенству, вечитој светлости. А, то је, ако ништа друго, спокојно и безбрижно детињство које има свако дете од нас. Потребно је само запалити његову искру да би трајало!

Светлост – Сара Агић VII 2

Светлост за мене представља наду, доброг пријатеља, нешто што ће ми улепшати живот и увек ће ми помоћи. Али, неко ће се питати како да ти светлост буде друг? Па, колико пута ме је само спасила од мрака у којем се крију страшна, опасна, измишљена бића, а она – светлост,  била је ту за мене.

И светлост има свог непријатеља, који је и мој. То је мрак. О њему сви знате. Његова боја је ружна, а боја мог пријатеља је лепа, бела.

Симбол мог пријатеља је живот. Па, ко не би био поносан таквим пријатељем! Он помаже свој деци, која се, попут мене, плаше мрака. Чини добра дела, а још нам је даровао и имена: Светлан, Светолик, Светлана…

Надам се да сада разумете зашто ми је светлост пријатељ. Његова светлост је толико јака и за све људе једнака. Молим један аплауз за њега јер он га заслужује!

Светлост –   Душица Пиперски VII 2

Субота, радни дан у школи. Дошла сам ради одабира слика о теми светлост. Гледајући туђе и своје радове, изгубила сам се у мислима о томе шта је светлост и колико је вредна.

У Библији пише: “И рече Бог – Нека буде светлост, и би светлост“. Још од старих времена људи су били жељни да открију одакле светлост долази. Порекло човека обележила је светлост – од питања шта је Сунце, ка открићу ватре, струје – без које живот данас и не може  да се замисли. Ето, то је био одговор на питање колико нам је светлост битна.

Али, појам светлости има различита значења попут просветљења, доласка нових идеја… Зашто се у цртању, стриповима и сл. када се неком појави нека идеја то илуструје сијалицом – светлошћу? Јер, светлост је увек била нека врста водиље кроз живот, нешто што тежи новим открићима. Њу не можеш ухватити, неопипљива је, а може те загрејати око срца када те хладноћа загрли.

Светлост је и симбол радости и среће који тера таму из душа и доводи најјефтинији лек и најлепши украс на нечијем лицу – осмех.

Свако треба у себи да нађе свој извор светлости који ће га водити у свет пун боја, јер светлост је извор живота и лепоте.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7. октобра 2015. in Радови ученика

 

Литерарци у акцији

Данас објављујемо још један прилог школске литерарне секције наставнице Драгане Табачки…

Литерарци

Портрет моје душе

          Душа је одувек необјашњив појам. Многи научници су покушали да је објасне, али би сваки покушај био неуспешан.

          Појам душе схватам као унутрашњи изглед човека. Моје виђење душе одражава се и на мој живот. По понашању човека можемо увидети и каква је његова душа. Својим поступцима човек може створити добру или лошу слику о себи. Боја душе је иста као његова личност. Зао човек има црну, прљаву душу, за разлику од беле и чисте душе коју има добар и искрен човек. Моја душа има две стране. Када сам срећна, она је попут златног сунца које греје и мене и људе у мом окружењу. Међутим, сунчева светлост не сија увек истом јачином, некада сјај престаје. Људи су главни кривци што сјај моје душе понекад избледи. Нестанак сјаја моју душу претвара у мрачну олујну ноћ. Када сам окружена злобним људима, душа ми је мрачна ноћ. Особе које ме вређају и омаловажавају виде само тамну боју моје душе. Таквим људима се ни не трудим да покажем своје сунце јер би га одмах угасили. Показивањем свог сунца, које ми даје снагу за живот, довела бих га у опасност јер би се следило и не би ми више давало сјај и топлоту. Не волим да ризикујем и да своју душу откривам пред онима које не познајем довољно. Своју душу нисам показала ниједној особи која то није заслужила. Моје сунце и његове зраке топлоте и светлости су видели само они људи са којима осећам радост и љубав. Раније, док сам још била мала девојчица са чистом, белом душом, била сам спокојна и живот ми је био срећан. Како одрастам, схватам да чисте душе има само мали број људи и да ћу пред само неколико особа показати сјај своје душе. Ти људи су заслужили моје пријатељство и пред њима нећу штедети топлину свог златног сунца. Они су увек ту за мене и штите ме од лошег утицаја мрачних душа. Иако сматрам да сам била добра према другима, често сам за узврат добијала ружне речи, па сам се временом почела све више повлачити у себе како бих сачувала чистоту своје душе. Нажалост, све више увиђам да доброта не пролази лако у овом свету. Ипак, драге особе које волим и које ме воле, показују да вреди неговати своју душу јер нас племените мисли и дела чине задовољним и улепшавају нам живот.

          Живети у данашњем времену, а не укаљати своју душу немогуће је. Осећање љубави даје сјај свакој души и чини чак и упрљане душе лепшим. Зато ћу се трудити да оплемењујем своју душу љубављу, а повод за ово дивно осећање може се свуда лако наћи уколико смо спремни да тражимо.

Срђана Туцић   VIII 2

 
1 коментар

Објављено од стране на 29. новембра 2013. in Радови ученика

 

Наши млади писци

Наши млади писци, чланови литерарне секције наставнице Драгане Табачки, покушали су да нам кроз своје најновије радове дочарају како би изгледало када би књиге и играчке проговориле. У њиховој машти све је могуће…

текстови

Кaдa би књигe прoгoвoрилe

     У мojoj мaшти je свe мoгућe, пa чaк и књигe мoгу дa гoвoрe. Oнe су мoje нajбoљe другaрицe. Oнe су бићa кoja мoгу свe свeснo и сaмoстaлнo дa рaдe. Свe штo мoгу људи, умejу и књигe.

     Кaдa би књигe гoвoрилe, нe бисмo их вишe читaли jeр би нaм oнe сaмe гoвoрилe o oнoмe штo у сeби криjу. Учeњe би тaдa пoстaлo прaвa зaбaвa. Нaшe шкoлскe свeскe би сe у рaзгoвoру придружилe књигaмa. Кaдa би нaстaвници рeкли дa прoчитaмo свoje дoмaћe зaдaткe, умeстo нaс би тo урaдилe нaшe свeскe, кoje би нaм и пoмoглe дa их успeшнo урaдимo. Укoликo пoгрeшнo oдгoвoрим нa нeкo питaњe, свeскa и књигa, мoje дoбрe другaрицe, испрaвилe би мe и дoбиjaлa бих сaмo пeтицe.

     Књигe би мoглe дa нaм читajу пeсмe, причe и рoмaнe. Oнe би мoглe мeђусoбнo рaзгoвaрaти и рaзмeњивaти инфoрмaциje кoje у сeби нoсe. Oдвoдилe би мe нa свa oнa зaнимљивa и нeпoзнaтa мeстa нa кojимa никaдa нисaм билa. Сa Пeпeљугoм бих ишлa нa бaл, a сa Снeжaнoм кoд сeдaм пaтуљaкa и сигурнa сaм дa бих сe свудa сjajнo прoвeлa. Aкo сaм умoрнa oд путoвaњa, књигa би мoглa дoвeсти Лeпoтицу и Звeр кoд мeнe.

     Кaдa би књигe прoгoвoрилe, oдaлa бих им свoje тajнe. Иaкo имa мнoгo дeцe кoja су нaм зajeднички приjaтeљи, сигурнa сaм дa мe никaд нe би њимa издaлe. Знaм дa би мe пoсaвeтoвaлe кaкo дa прaвилнo пoступим, пa бих им рaдo свaку тajну oткрилa.

     Пoмoћу мaштe сe мoжe свaштa. Mнoги ћe рeћи дa књигe нe мoгу дa гoвoрe, aли вaм ja сaвeтуjeм дa oтвoритe сaмo jeдну oд њих и дa зaпoчнeтe читaњe. Вeруjтe дa ћeтe чути глaсoвe кojи изгoвaрajу мнoгo зaнимљивих и пoучних мисли.

Нинa Joвaнoвић  V 1

Кaдa би игрaчкe прoгoвoрилe

     Кoмпjутeри, лaптoпoви, мoбилни тeлeфoни, тo су свe мoдeрнe игрaчкe. Врeмeнa сe мeњajу, пa тимe и прeдмeти кojи сe кoристe. Нeкaдa су дeцa дoбиjaлa лутку бeбу кoja плaчe, a дaнaс их рaдуje нинтeндo. Дa ли тo нeкoмe нe oдгoвaрa? Aкo би нeкoм смeтaлo, тo би билe игрaчкe.

     Дeцa сe дaнaс игрajу другaчиje oд нeкaдaшњe дeцe. Нe иду кoд свojих другaрицa и другoвa сa кojимa ћe сe игрaти бaрбикaмa и aутoмoбилићимa. Кoд дaнaшњe дeцe нe пoстojи вишe oнa нeкaдaшњa крeaтивнoст ствaрaњa нoвих игрaчaкa. Умeстo лeпих чajaнки сa мeдaмa, дaнaшњe дeвojчицe су нa фejсбуку, a дeчaци игрajу кaнтeрe. A тoликo лeпих игрaчaкa вaпи дa их нeкo дeтe пoглeдa и узмe. Jaднe мaлe игрaчкe!

     Кaдa би сaмo мoглe дa кaжу кoликo им тeшкo пaдa тo штo су сaмe, мoждa би пoмoглe и сeби и дeци. Moждa би скрeнулe пaжњу дeци сa кoмпjутeрa, мoбилних тeлeфoнa и тeлeвизoрa, нa сeбe. Oбjaснилe би им дa je зaнимљивиje дa сaмa крeирajу свoj свeт oд вeћ ствoрeнoг свeтa видeo-игрицa. Дeчaци би увидeли дa je зaнимљивиje дa сe тaкмичe сa другaримa кojи су крaj њих oд бeсмислeнoг jунaчeњa прeд кoмпjутeрским прoтивницимa. Дeвojчицe би рaдoсниje oдрaстaлe уз свoje луткe, мaштajући o свeту из бajкe умeстo слeпoг oпoнaшaњa пoзнaтих oдрaслих oсoбa. Игрaчкe би у свojу кoрист мoрaлe пoмeнути и штeтнoст тeхничких урeђaja нa здрaвљe дeцe.

     Кo знa, уз oвaкo убрзaн рaзвoj тeхникe, мoждa игрaчкe и прoгoвoрe и мoждa пoнoвo зaузму мeстo у живoту дeцe кoje им и припaдa. Нaдaм сe дa jaднe мaлe игрaчкe нeћe oстaти зaувeк нaпуштeнe.

Mилa Рaић  VII 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19. новембра 2013. in Радови ученика

 

У библиотеци

Крајем априла, а поводом Светског дана књиге, у недељи када смо обележавали Жаркове дане, ученици  другог разреда гостовали су са својим учитељицама по један час у школској библиотеци. Ликовне радове које видите у овој галерији, нацртали су након нашег дружења.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 
1 коментар

Објављено од стране на 11. маја 2012. in Радови ученика

 

Још једна прича о књизи

Узбудљив сан

 Било је то у једно зимско, хладно вече.

Моја породица се спремала за спавање. Мајка ме је лепо ушушкала и пољубила за лаку ноћ. Заспала сам брзо и почела да сањам нешто јако узудљиво.

У сну, ја сам била режисер филма. У њему су била два главна лика, брат и сестра, Иван и Ивана. Мој филм почиње тако што се брат и сестра налазе у једној старој напуштеној кућици, која је наравно имала и таван. Све је било прашњаво и пуно паучине. Моји ликови из филма, Ивана и Иван су били јако радознала и весела деца. Попели су се на уске, расклимане и старе мердевине. Таван је био пун разбацаних старих књига, све је личило на напуштену библиотеку.

Иван и Ивана узимали су у руке сваку књигу коју су могли дохватити. Тако су разгледали једну за другом, док нису дошли до књиге о диносаурусима. Када су стигли до краја књиге, цео таван се затресао. Брат и сестра су се жмурећи чврсто држали за руке. Били су много уплашени. Књиге су летеле око њих. Мало касније отварају очи и у тај трен, погледавши кроз попуцали цреп.

– Вааааааааууу! – викнула је Ивана – Види где се налазимо! Како смо доспели овде?

Стара кућица са оним језивим прашњавим таваном доспела је у праву дивљину. Свуда около видели су се диносауруси разних врста.

– Иване, шта кажеш да сиђемо доле и кренемо у авантуру?

– Паааа… Не знам баш. – муцао је Иван.

– Хајде, ниси ваљда кукавица! – викнула је Ивана.

– Нисам!

– Па онда сиђи и крени са мном, ако не желиш да останеш сам у тој рупи!

– Идемо! – рече Иван.

– Ја ћу сликати, а ти записуј све што запазиш о диносаурусима!

Почела је најузбудљивија авантура икада снимљена. Ивана је била запањена својим фотографијама, док Иван није могао прићи диносаурусима. Могао их је само из далека посматрати и записивати оно што види.

По тлу су јурили разни диносауруси, а када су погледали изнад себе, угледали су јата птеросауруса, који су летели изнад њихових глава.

Само помисао на Т-рекса их је плашила. У суштини, било им је много забавно. Лагано се спуштала ноћ. Потражили су место за спавање. Пронашли су пећини, на чијим зидовима су били насликани људи у борби са диносаурусима. Прочитали су и неке занимљивости: „Највећи и најкрволочнији диносаурус који је икада ходао Земљом је Т-рекс.“ Били су уплашени, јер су баш тог хајвише желели проучавати.

– Видиш како је опасан, а ти си хтела ићи да га тражиш!?

– Па и даље то желим – рече му Ивана.

– Ти си луда, натрадаћеш!

Ма колико се Иван трудио да објасни својој тврдоглaвој сестри да потрага за Т-рексом није безбедна, Ивана је одлучила да се упусти у авантуру.

Сакупили су дрвца за ватру, која ће их те ноћи грејати и штитити од животиња. Приспавало им се. Легли су поред ватре и заспали.

У зору Иван се пробудио и приметио да сестра није поред њега. Скочио је на ноге и кренуо да је тражи. Међутим, Ивана није тек тако отишла, имала је један разлог, огладнела је. Шетала је тражећи храну. Од дугог пешачења уморила се и села на један камен. Мало касније приметила је гнездо са три јаја велика испред себе. Гледала их је онако гладна, размишљајући да их узме. Запитала се шта би сад урадио њен брат Иван. Не размишљајући шта би се све могло десити касније, зграбила је јаје и потрчала назад према пећини. После неколико минута зачула је шушкање иза својих леђа. Помислила је да је неко прати. Окренула се и имала шта да види. Била је то мама диносаурус, веома љута. Јаје у Иваниној торби било је њено.

– Дозвоооолитееее да ваааам објаааасним… – муцала је покушавајући да се извуче из непријатне ситуације.

Видела је да никакав изговор неће упалити, ова је била све љућа. Ивана је потрчала и замало се сударила са Иваном, који је пошао да је тражи.

– Где јуриш толико?

– Објаснићу ти касније, сад бежимо у планину!

Некако су успели да се успентрају уз стене и побегну мами диносаурус која је остала доле. Уморни и исцрпљени сели су на један велики црвени камен да се одморе и да Ивана исприча Ивану шта се догађало док нису били заједно.

У једном тренутку зачули су  пуцање љуске јајета у Иваниној торби. Брзо су га извадили из торбе и тада се, пред њиховим очима, из јајета излегао мали диносаурус. Имао је крупне смеђе очи и сивкасту бију коже. Заплакао је.

– Шта да радимо са њим? – питала је Ивана.

– Не знам, ти си га довела овде, ти одлучи. – рече јој Иван – Ако останемо овде још мало, и ми и мали диносаурус постаћемо вечера гладним птеросаурусима.

Својим плачем, беба је успела да пробуди „камен“ на коме су седели. Камен је почео да се тресе и помера.

– Земљотрес! – викао је Иван.

Не био је то пробуђени Т-рекс, на коме су управо седели. Закрештао је стравично и искезио своје оштре зубе на њих.

–         Бежимо! – повикали су у глас.

Трчали су према пећини. Чинило им се да ће им срца искочити из груди, од страха. Утрчали су у пећину, чији је отвор био толико мали, да их Т-рекс није могао пратити. Напокон су одахнули.

Иван је ухватио Ивану за руку, зажмурили су и пожелели обоје да се извуку из ове луде авантуре ове књиге о диносаурусима.

Када су после неколико тренутака поново отворили очи, нашли су се на оном прашњавом тавану у напуштеној кући.

– Милана, пробуди се! – зачула сам глас маме која ме је будила.

– Ооооо, неее… време је за школу.

Био је то крај мог филма и мог сна.

Милана Радосав  IV1

 
1 коментар

Објављено од стране на 15. марта 2012. in Радови ученика